Nista

Sve. Misle da smo ovce za sisanje

Nemate skilove za rad sa ljudima

Iskustvo rada u velikom sistemu

Pravac u kojem se kompanija krece. Uslovi su sve slabiji, pogodnosti za zaposlene nestaju, zarade ne prate ono sto se od ljudi ocekuje, a slobode u organizaciji rada ima sve manje. Nacin rukovodjenja u pojedinim delovima firme ostavljaju mnogo prostora za pitanje kako i zasto se uopste biraju ljudi koji vode timove. Kada zaposleni od svog nadredjenog ne dobijaju ni znanje, ni podrsku, ni poverenje, vec kontrolu i bavljenje nebitnim stvarima, motivacija vrlo brzo nestane. Jos je gore kada se stvori utisak da poznanstva i licne simpatije otvaraju vise vrata od kvalitetnog rada. Ljudi zbog toga postaju oprezni, prestaju otvoreno da govore i ne ocekuju apsolutno nista od HR-a ni od anketa kojima se navodno trazi njihovo misljenje. Posledicno, zaposlenima je sve vise svejedno. Ne razmisljaju kako da naprave nesto bolje ili kako da napreduju, vec kako da zavrse dan sa sto manje nepotrebnih problema.

Zaposenima nije potreban neko ko ce da prati svaki njihov korak, vec rukovodilac od koga mogu nesto da nauce i kome mogu otvoreno da kazu sta misle. Ako se u timu vise prica o tome ko je sta rekao i uradio nego o samom poslu, onda nesto ozbiljno nije u redu sa nacinom na koji se taj tim vodi.

Poslednje dve godine je teško izdvojiti nešto pozitivno

Najgore je što je ljudima postalo svejedno. Plate nisu konkurentne, pogodnosti koje su nekada postojale su uglavnom sklonjene, a fleksibilnosti gotovo da nema. Ali nije čak ni to glavni razlog nezadovoljstva. Mnogo više smeta atmosfera. Previše se gleda ko je kada došao, koliko je sedeo na pauzi, sa kim ide na kafu i šta je kome rekao. Ima ljudi koji vode timove, a nemaju ni dovoljno znanja o poslu ni osećaja za ljude. Za neke se odavno zna da vole da prenose priče, pa je prilično poražavajuće kada baš takvo ponašanje ne predstavlja prepreku za rukovodeću poziciju. Onda vrlo brzo svi nauče da ćute i gledaju svoja posla. HR se praktično ne primećuje kada je zaposlenima stvarno potreban, a ankete su izgubile smisao jer ljudi više ne veruju da će se zbog njihovog mišljenja bilo šta promeniti. Na kraju dobiješ ljude koji više nemaju ambiciju ni da napreduju ni da daju nešto preko minimuma. Dođu, odrade koliko moraju i odu kući.

Da se zapitaju zašto su ljudi toliko nezadovoljni i zašto više nemaju volju ni da kažu šta misle. Treba pogledati ko vodi timove i kako ih vodi. Posebno ako se sve svodi na kontrolu, prenošenje priča i držanje svojih ljudi blizu sebe. Dobar menadžer treba da napravi tim koji hoće da radi, a ne tim koji jedva čeka da završi radni dan.

Redovna primanja

Utisak je da je fokus sve više na rezultatima i korporativnoj slici, a sve manje na ljudima koji te rezultate ostvaruju.

Više slušajte zaposlene i njihove potrebe, unapredite transparentnost u donošenju odluka i komunikaciju između različitih nivoa menadžmenta. Potrebno je više doslednosti između vrednosti koje kompanija promoviše i načina na koji se one primenjuju u svakodnevnom radu. Manje korporativnih poruka, a više konkretnih postupaka koji zaposlenima pokazuju da se njihov rad, mišljenje i doprinos zaista cene. Ovo bih pre izabrala — dovoljno je oštro, ali nema detalja koji bi upućivali baš na tebe.

Ciljevi su svima isti , ali ne procentualno nego po broju komada necega sto nije merljivo. Cilj treba da bude na primer teznja da idemo 30% gore ali nije svakome isto potrebno. To treba da naprave.

Proveru znanja i vestina menadzera koji rade na rukovodecim pozicijama.